Welcome to my world

(Подебљао сам делове које сматрам својим мислима и поступцима, али које нисам умео овако дивно да опишем како то Меша ради.)

Како живим? Добро. Задовољан сам што сам проживио вијек а нисам никоме нашкодио. Оно што је мени штете нанесено, давно сам заборавио, губитак је лакше поднијети него кајање. Не говорим то да бих те преварио, или учинио љепшом своју слику у твоме сјећању, ништа више не очекујем од људи и мирно разговарам са собом и о себи, лаж је за живот, а не за смрт, а ја сам близу смрти, иако сам још у животу.

Кућа ми је доље у селу, а њива и виноград овдје на брду, па сваки дан шијем између куће и њиве, имам тако разлога да сваки дан раздрмам зарђале кости, и имам оправдање што нешто радим. Судбина ме је поставила на ову стазу, за другу не знам, и корачаћу по њој док у мени има снаге. Траба тако, то је мој задатак и моја животна сврха. Не питам је ли праведна, моја је. Живим сам и није ми тешко. Два сина су ми отишла у свијет, један је судија у граду, други директор фабрике. На што да се тужим? Што њих двојица нису остали у селу? А шта би њих двојица радили овдје? Да је судбина хтјела, њихова животна стаза би била овдје, али ето, њихова путања је на другом мјесту, и мекша је и равнија него моја. А опет, да пожалим што нисам са њима у граду, а звали су ме и зову ме, то нећу, јер свој живот не бих могао да замислим без овог тврдог пута од куће до њиве.

Овдје сам постао, овдје ћу нестати. Овдје сам угледао небески бескрај и пучину на којој ми се око одмара, и ово не бих замијенио ни за један крај на свијету. Љепших можда има, дражих нигдје. Овај крај, то сам ја, то је мој живот и моја љубав, то је моја колијевка и моја гробница, мој почетак и мој свршетак. Знам сваки превој, сваки угиб, свако узвишење на овом видокругу, знам сваки мирис што се јави од прољећа до зимске буре. Знам сваки прелив свјетла, од ружичастих јутара до црвених сунчевих залазака, од памучних облачића до тмастих облачина што најављују невријеме. А све је то моје, као моје властито тијело, и још више и још важније, јер је то нешто вјечно што ме је прихватило, привезало, обиљежило, себе са мном, мене собом. Зато не могу рећи: волим свој завичај. Као што не могу рећи: волим своје тијело. Много је тачније ако кажем: живим с њим, без њега мој живот не постоји.

Жена ми је раније отишла на онај свијет. Жао ми је што није поживјела дуже, било нам је лијепо у животу, нисмо се свађали, нисмо сметали једно другоме, било нам је драго и да се видимо и да ћутимо и да поразговарамо. Али, ето, њена је стаза била краћа.Такав је живот, све одлази, ништа се не враћа, и не вриједи плакати због тога. Сам се будим у рано јутро, сам лијежем у први мрак, сам сам по цио дан, осим кад наиђу људи спремни на разговор, тако као ти. Волим да поразговарам, од разговора све постане свјетлије и свјежије, као да се прозори на кући отворе. О чему волим да говорим? О свему што људе и мене занима. О животу, о природи, о раду, о смрти (и о смрти, зашто не, смрт је важна колико и живот), заиста о свему, јер тешко да има ствари о којој човјек никад није помислио. Нисам нарочито паметан, нити мислим да је то важно, важније је да је човјек праведан и да се не трује ружним мислима. Мучно би било живјети обесхрабрен, треба видјети и ону страну која није против човјека.

Све радим сам, чистим кућу, волим да је око мене ред, спремам себи храну, кад ради, човјек мора и да једе, перем рубље, волим да је све на мени чисто, окопавам, прскам и обрезујем лозу, све на вријеме, с радошћу у срцу што сам у стању да то радим. Не гунђам и не жалим се (не знам зашто бих), а људи се чуде и као да им је криво што сам ја миран и весео. А ја се њима чудим што губе вријеме на неразумности, боље би било да живе. Али им то не кажем, људи не воле кад им се говори истина. И жалим их што се оптерећују невољама без којих би могли да буду. Доста нам је невоља без којих се не може.

Али, кад не буде људи ни разговора с њима, и кад се уморим од рада, сједнем у хлад, обично под ову маслину, и посматрам стопу земље што ми је судбина одредила да је обрађујем, и плаву пучину пред собом што се увијек отвара моме погледу, и свилено небо над главом што га од дјетињства гледам да видим какво ће вријеме бити, и да ми буде широко у души.

Ускоро, знам, мене неће бити, ускратиће ми се сласт да гледам небо и пучину, тама ће бити свуда око мене, као што је сада свјетло. Ко ли ће ровити ову стопу земље што се зове мојом? Па мислим како је то заиста неважно, ја ћу умријети, а земља ће остати, вјечна, и није ми жао што ћу отићи, то је закон, и човјек може само жељети да се његово извршење одгоди а никако да се не догоди, јер је лудо очекивати оно што је немогуће. Лудо је и жалити за тим.

Годинама, откако сам сам, утјеха ми је био мој магарац, увијек смо били заједно, с њим сам ишао од куће, с њим се враћао с њиве, с њим се разговарао као с човјеком, као с пријатељем, јер смо то заиста били. „Како си провео ноћ?“ питао сам свог нераздвојног друга ујутру кад сам излазио из куће. „Ја опет нисам могао да спавам“, жалио сам му се.

И заиста, ни цио сат не бих заспао уцијело, а очи би ми се отвориле као да се никад неће склопити. Није ми криво: ако тијело неће да спава, значи да му није потребно. Па добро, бдиј онда! Нисам забринут због тога: нисам болестан, осјећам то; стар сам, а то није болест, само тијело вене, а то није моја брига. Не мучи ме несаница што себи нешто приговарам, никакво зло нисам учинио никоме, а добра сам учинио колико сам могао, али то није за причање, причати о учињеном добру, значи испрљати га. И тако миран, јер нисам крив, нити имам разлога за бригу, трудим се да некако проведем вријеме између поноћи и зоре, празно, глухо, безљудно, насељено само људским страхом и чудним сјенкама које се претварају у духове. И знаш ли шта тада радим, док сви у селу спавају? Разговарам с далеким људима. Окрећем дугме на свом старом радију, свијетли се скала зеленкастим свјетлом, жмирка магично око као да се јавља жив створ, тражим далеке станице, јављају се знаци као да неко некоме телеграфише, чују се ријечи непознатих језика, јави се и музика. Свијет не спава, свијет никад сав не спава, чини ми се да нисам сам.

Наставиће се...