Posts
Moj prijatelj otvori jednu od ladica koja je pripadala njegovoj ženi i izvadi jedan zamotuljak u rižinom papiru i reče: "Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno". Odmotao je paketić i odbacio papir, i onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u Londonu, pre otprilike osam ili devet godina. Nije to nikada upotrebila. Čuvala je to za neku "specijalnu priliku".
"Dobro, ja mislim da je sada prigodna prilika za to". Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe koju će ona imati na pogrebu. Njegova žena je umrla.
Okrenu se prema meni i reče: "Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan".
Još uvek mislim na njegove reči, one su promenile moj život. Više čitam, a čistim manje. Sedim na terasi i uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu. Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne kurs preživljavanja. Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam moje kristalne čaše svaki dan. Obučem moj novi sako, kad idem u supermarket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim. Fraze: "jednog dana" i "jednog od ovih dana" su nestale iz mog rečnika. Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti, slušati ili raditi SADA. Ja nisam siguran u to šta bi žena mog prijatelja uradila da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi svi verujemo. Ja mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj za neke nesporazume, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineski restoran, to je njena omiljena hrana.
Upravo ove neurađene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao da srećem moje dobre prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo da kontaktiram. Smeta mi što ne pišem pisma, koje sam mislio da pišem "jednog od ovih dana". Smeta mi i žao mi je što nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće, koliko ih volim.
Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život smehom ili radošću. I svaki dan kažem sebi samom da je danas jedan specijalan dan... Svaki dan, svaki sat, svaki minut je specijalan.
"Jednog od ovih dana" je tako daleko... Ponekad ne dođe nikada više...
"Dobro, ja mislim da je sada prigodna prilika za to". Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe koju će ona imati na pogrebu. Njegova žena je umrla.
Okrenu se prema meni i reče: "Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan".
Još uvek mislim na njegove reči, one su promenile moj život. Više čitam, a čistim manje. Sedim na terasi i uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu. Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne kurs preživljavanja. Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam moje kristalne čaše svaki dan. Obučem moj novi sako, kad idem u supermarket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim. Fraze: "jednog dana" i "jednog od ovih dana" su nestale iz mog rečnika. Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti, slušati ili raditi SADA. Ja nisam siguran u to šta bi žena mog prijatelja uradila da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi svi verujemo. Ja mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj za neke nesporazume, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineski restoran, to je njena omiljena hrana.
Upravo ove neurađene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao da srećem moje dobre prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo da kontaktiram. Smeta mi što ne pišem pisma, koje sam mislio da pišem "jednog od ovih dana". Smeta mi i žao mi je što nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće, koliko ih volim.
Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život smehom ili radošću. I svaki dan kažem sebi samom da je danas jedan specijalan dan... Svaki dan, svaki sat, svaki minut je specijalan.
"Jednog od ovih dana" je tako daleko... Ponekad ne dođe nikada više...
0 comments:
Post a Comment